Kazaljka od sata

Veliki je taj prasak pred kapijom snova
u toj niti tisine, ka ljubavnom nadahnucu
osmehom se razvuci.
Sa visina se vidi dragulji sa tvojih stopa
s kojim cu u tebe uci, iskrenoscu me u
ljubav natoci, ka mekanim predelima tvoga
stomaka i u zanosu pravilno nas uvuci.
Svojim vlaznim usnama ljubis povremeno strepis,
dok mesecine otkida latice oblaka sa tvojih krila.
Prozirnim prisustvom se uzdasima primices
i uzimas ovu noc sto sledi, pravo ka pozornici
mirnih voda.
Stakleni je ovaj trenutak naisao, tako rano hodam,
ovim jutarnjim satima a ti, opet lutas svojom senom
i ne remetis vilharmoniju nasih predjenih koraka,
vec kroz neznost svoje krosnje jer one poznaju mirisne
sumske talase nasih jutarnjeg pjeva.
Pamtim te poduze setnje svakodnevnice, pamte i prolaznost
tvoju, ne placu, vec onako kroz setu se dovezu u kutku
tvojih pogleda, gledaju kako ti zivot prolazi,
da, ipak cute.
Cudan je ovaj svet sto stremi da ga upoznaju svi,
s nadom u obrazima ocekuju da miluju sve sto prolaznoscu
sluze, i onda..kako kazaljke da ne uspore moje vreme,
ne zameri mi sto svojim glasom mene pamtis dok jos kroz
svoje vreme zivot ti prolazi.
Prazna su secanja, na tom tvom prasnjavom putu, znam,
penjala si se na planinu munjevitih odgovora, ali takvo
nebo samo ume da sjaji i po ko zna koji puta si,
izmedju svojih slutnji u kapima platinastog meseca iscezla.
Na tvojim grudima ispisano pise carolija suncokreta,
jer kod njihovog rasta zatreperi belina tvojih pora
svo svoje odusevljenje slazes u taj odraz vremenski,
poput lisca nadovezujes to suludo vreme ka svojim culima,
a opet, sav taj miris i tako umotano u sigurnost mojih ruku zapazam.
Svaka nada se obrusila niz padinu ove noci, na tarabama vise nema
odjeka vec svi oni naprsli zvuci, ta melodija sto krikom tamnih
oblaka ostavlja jezu zagonetnu u svom sivilu boja.
Sporo se ovo vreme kotrlja niz svakodnevnicu, a iscekivati da mi
dodjes za neki put sto zarad snova prodjes, necu moliti, jednom
recju nanizacu onu planinu sto se odsetala kroz same ponore
nasih starih secanja.
U toplini doma si, istina je zamagljena na prozorima tvojim,
a vazduh i voda sa usana jos nalece pod laticama tvojih osecanja
i kako da nagovestim sutrasnjici da dodjes, kad se ona kazaljka
od sata umorila od prokletog cekanja za tobom.
Nedaleko od bunila zapaljivo ocekujuci tu privrzenost proglasenu,
mene je u tvom srcu kroz penu talasa natocilo zlatnu visinu tihog
cvrkutanja, namenio je vetar da od zelje zapoveda kroz hijenu od
tebe, dok je jos onaj decak u meni vremenom ostario i ostadosmo
u mislima prisutni, samo se pogled dodirivao kroz nejasnocu nasih
srodnih zelja.
Oznacimo ovo slatko doba sto nam predvidja bolje nego prognoza kao
u boji prislonjenih usana, jer ipak tvoje usne ocekuju darove bozanske,
ili si svoju dusu pridodala na oltar, vecnog kajanja.
Nalicu jos iz zlatnog perja andjela, prvim znakom naseg bica,
iznecemo svaku vlas tvojih pora, izmedju tog prokletog cekanja i
strpljenja..onako kroz krugove zapocnimo plesati proljetnim snom.

Pahuljine stope

Spustih sa sebe prasinu dodira
navukoh na sebe vrelinu odsjaja,
izvikano je ime usana u naslade ostade,
jos jedan prasnjavi korak slutnji.
Otisla je jos jedna sekunda dozivljaja,
otisla je noc i dan, otislo je sve to
sto se mice, korak po korak, stigli smo
na pocetni kraj.
Ljubavnice moga sna uzari me svojom vatrom,
zagrljaje stegni, razbuktane ruke ja zelim.
Pod spiralom jave naidji i pod tokove mojih
suza razlij onaj stari osecaj danasnjice,
ako ne mozes od osecaja da zivis, ti idi,
da ona druga dodje, nemoj da suskas prstima,
vec ka svojim grudima pridji dopusti
da uz uspavanku tvojih otkucaja.
Zaplovi moja barka, koju ljudi zovu sreca.
I sada prkosis mi crvenilom tog neba,
neznoscu galebovih krika odazivas se dnevnom
svetlu i onom sto kruzi, navuci na svoje telo
svileni carsav da nago telo ne poprimi boju
sitnih pahulja.
Zato kreni, jednostavno sa njima po meni okreni
svaki krug tvojih suvih usana, izgubljene su te
reci jutarnje.
Jos se cuje kako labudovi setaju nad horizontom
recnih talasa, otvori te ruke sto zovem, iskreno,
preuzmi ovo korito u meni u tom mekom zanosu dobrote
pravedno me razdeli u svoje izvore kuda nasa dusa ide.
Moja dusa krila ima, nisu visine joj strane, jer ona
sjaji i sve jace oduzima dah ovoj pesmi sto sluzi.
Priznajem, pogled se razvukao ispod kapaka tvojih,
pevusim ti kroz misli o beskrajnoj ljupkosti tvoga sna,
jer jednom do dva puta, nepopustljiva daljina me nije
odnela, zato cekam ispred pecine tvoga osmeha.
Nemoj skrto da pricas, te usne sto oblizujes cesto
pod topli svod zastani, lagano ugrizom svojim pridji.
Beskrajan je taj eho ceznje, otvara prolaze novih osecaja,
vecno je to trajanje pod kisom, kapljice su dublje kad se
zacuje kad padne na dno tu gde klisei odlaze u recne potope.

Na putu za nigde

Doneo sam ti u rukama nase sunce sto nas greje
u okviru tih dodira, tvoja lepota je stajala na
rubovima vrelog peska, ka onim dinama gde pustinja
slama, uzdahe vetra.
Oseca se onaj miris prve kapi, sto svakom zorom
ostavlja tragove tvoje duse, takni je,
na tom horizontu gde se prelama sunce i ta duga
sto je krenula na taj put za nigde.
Sa vrelog peska, poslala si poruku svoju niz predele
tvojih vrelih strasti slivao se jos onaj odsjaj tisine,
i kao zelja sa mog tela, skupila si nezne prste i u
ritmu melodije nasih otkucaja, zaustavila si vreme,
za sebe, taj trenutak vlazni, otplovila sa dugom u svoj svet.
Hocu, da ovo vreme ostavimo u nama, tvoje ruke su ispunjene
sa mnom, u svom tom okviru lepote trajanja, te usne su nas vodile,
tamo gde sunce izranja ispod beline mnostvo labudova.
Hocu da uvek to vreme razdelim na milion komadica, onako rasutih
u najsitnija secanja, svakim delom da otapa onu prisutnu bol u
nasoj dusi sto katkad u toj niti vecnosti, tvoje srce ozari.
Jos si naslonjena svojim bokovima na nas vetar sto te u toj meri
nezno privija, smiruje taj prostor kuda je moja ruka prosla,
jer ja nisam tu da te pazim u maglovitoj noci, tu sam ja, u ovoj
gluvoj doba noci kada tisina razljuti eho tvojih dodira i pozeli
da prkosi tvome vetru, na onim dinama gde prelama uzdahe vetrova.
Taknuo sam odoru tvoju i sav onaj sjaj iz tvojih ociju poceo je
da sjaji, nikako ne zaboravljaju da u tim dolinama drema, svo ono
sazvezdje sto sam pomno krao sa nebeskog okeana i tebi u narucje
izlio.
Sam se mesec razlio, posudio mi je blazenu svetlost od pamtiveka,
ali to ne smiruje onaj tvrdi naboj na tvojoj bluzi, onako skriveno
kroz purpurno crvene cvetove na bluzi, odaju mekano urezane osmehe
tvojih grudi.
Nemoj slamati moje vreme, vec pusti nek osmeh toci se.
Saslusaj taj tok nabreklih vrhova planina sto kroz moje telo prodju,
kad god krenem ka tvojoj lepoti, opijaju me jezera tvojih pokreta
ruku, da sa tvojih pogleda u njene dubine me uvuku.
Cudno je sve to, sve te mracne strane tvoje upoznajem na kraju
kada vreme iscezava pred nase susrete, kako da te vodim ka ljubavi
mojoj, kada jos na grudima tvojim ona dubina iz tvojih ociju,
razdire nasu sumnju.
Znam jos neke senke tvojih kretnji, da je nisi iz sna iznela,
jos bi ostalo u onoj pustinji tvoje samoce, ukrao sam sunce tvoje
i pred resetke svoga vremena, otopi se trenutak moj.
Otvorio sam sva vrata svoje sudbine, razbio sve prozore proslosti
u komadice isusenih suza, jos tumaram na tom putu za nigde gde me
cekaju ta jedina vrata, sto kljuca nema, ni prozora lomljivog,
ta sudbina se i dalje igra sa okovima mojih zudnji, cuti i sluti,
da spoznam taj razdeljak sto svakog jutra, ukradem taj trenutak
vremena od tebe.

Preslikane boje tvoga pauna

Senzibilna lepota tvoga tela nije u umoru
tvojih koraka, iako gledam kako umorno lezis
u ovoj vlaznoj noci.
Ljubav, to smo dobili na uzvisenosti nasih kapi,
kroz tisinu dozreva u nasim skrivenim pogledima.
Nezno prisloni svoju vatrenu kosu, bas tu gde
se scucurio taj krvavo crveni mesec, a ume on
da raspara nebom kada nasluti na tvoje gresne
korake pozude.
Onako krisom kroz svu onu gustu krosnju nasih drveca
ama bas u toj nasoj ulici, i tu, kraj tvojih udisaja,
razlivam svoje uzarene poljupce od tvoje kose.
Tek je prosao prvi trenutak, dok sam namocenim
prstima zagazio tek slojeve tvojih pora, a s jutrom
pridoslicom od davnina u strahu vlastitog glasa,
cutim kroz nabujalu tisinu sto se kroz nase kapke nagomilava.
Jos sapatom tvoga dodira pridjes, jos osetim mekane obraze tvoje
i poput krvavo crvenog meseca, ostavljajuci te poljupce na tebi,
ispisujem svoje gresne pokrete po tebi, a te njene rubove u tebi
ostavljam za buduce noci sto ce doci.
Eh, sto je to slatko saputati porama tvoje zenstvenosti
iako podrhtavas u svome pogledu, al ti beskrajni uzvici, a i samo
nalicje osmeha razuzdano razvuku moje prste ka tebi.
U tom tvom vrisku cuje se tvoj udah dnevni da predjes rukama
preko mojih ramena, ostavljajuci taj eho prvih vlaznih kapi
sto jos pod belinom labudovih krila, onako zure u nedogled trenutku.

Lepota tvojih cekanja

Nasminkana sudbina, lepotom je krasila,
otici radostan kroz mekane dodire kisa
lepo je to, sto na obroncima tvojih grudi
osetih sutonov oblak kako drema.
A taj dah tvojih usana sto na vrhu moga
jezika oblece, i ti zagrljaji poput galebova
na tvoj struk slece, iako smo se vezali tajnom
golicas i dalje svojim glasom, jos se oseca
ta melodija tvojih pogleda sto ka mome telu
razlije se.

Zapocela si strahom naglasavati plamenoj strasti,
ipak su tvoja polja uronjena u moje dlanove i ta
radost sto besumnim hodom dolazi, radujes se mojim
uzdahom zagrljaja, da tvrdim bradavicama ostavljas
ka meni tu zedj sto kroz usne svoje kidas tek nacete
oguljene jagode, koje jos vriste za razuzdanosti tvojoj.
Kretala si se vrlo pazljivo uz stepenice nasih susreta,
ta koza glatka, tako opojno mirna, radosno si rasprsila
tisinu medju zvezde nase, uranjajuci u budne veceri,
podsetis me kako su se godine nadovezale same na sebe
pa vatrenim snopom nasih usana razvezale te trenutke
sto ka nama idu, razliti se znaju, ali cute.
Prepustamo se naletima hemije i tih dodira sto ka nama
idu, uvek si sretna sto te pronadjem u tom prasnjavom
kutku tvojih misli, jer uvek izranjas sa osmehom kada me
procitas, a znaju se zvezde nasmesiti tvom strpljivom cekanju,
da ujedno zaboravis da sam ti ukrao vreme u tom vrtlogu tvome
gde tvoje godine zadjose.

Iako si se nastanila medju mojim koracima, bas u toj senci
nasih koraka, tvoje ime naznatno osluskuje pocetak naseg vremena.
Uporno istrajavam da u bujnosti svilene tvoje kose potrazim
onu ceznju sto s prvim nocenjem kraj tebe, tvoje nezno drhtanje
pokrijem, ali ta ravnica tvoga neba ne odustaje da se rasteze.
Dal si ikada bila toliko uz mene, ko sto imam oblik svoje ljubavi
za tobom izlivene, il si jos sa tim vremenom, shvatila da je vreme
samo oskudno u samoci, a neznost zvezda, u stvari, taj oblik
moje ljubavi sazet na milion rasutih komadica sto lezi nagnuto
na tvojim grudima, vec iole okrenuto ka mojim pogledima.

Gde si ti, muzo moja

Posle ove trenutnosti u nama
gledam dal ces doci i kroz svoje
prisustvo muze na moje umorno telo leci.
Ta ljubav, to jos nismo ni u dlanove nase
tiho dozreli, jos su pogledi mutni u nasem
jutarnjem pjevu otpevani.
Gde si ti sto snivas, muzo moja,
mesecina se razjurila nad ostacima tvojih
slutnji, jos te cekam na raskrscu nasih slova,
onako krisom, izmedju dodira pogleda, i dal si tu,
ti, pored sebe ne videh tebe, spustam glavu da u
ovom trenutku ti ugledas mene.
Dok se secam tvojih prstiju sto kraj mene leze,
sa jutarnjim mirisom prve kafe, u strahu da ostao
sam bez tebe, cutim, znam da pamtis prve dane
tek nakvasenih usana, tog postojanja o tebi.
Kako da ti srocim, ti nisi izabranica, ti si muza
ona sto prija svakom mom slovu, jos uvek te cekam
kada sunce, ono jarko, zagubi se pod sutonom nasih
cekanja i tvoj nemir odnece vetar, ko sto plac uporno
nastaje nad prvim naletima kisa, ispod svih onih
podlugova nasih secanja.
Krenuo sam ovog proleca u potragu za tobom,
budan sam jos uvek, ta postelja tvoja odbija tisinu
moga tela iako si poslusna i dalje cekas na tom putu
gde tvoje srce i dalje pod uspavankom drema.
Od pocetka te navodim ka sebi, ta lepota sto tebi treba,
zaboravi to svoje mesto tamo gde se ljubav sprema,
cuju se cvrkuti slavuja i pod jablanom, tvoja dusa sneva.

Proletni trenutak

Ima nesto cudesno u ovom prolecu
nit donese ceste uzdahe naseg sunca,
sve projuri kroz treptaje.
Obrisala si reci sa svih svojih tragova,
sada su u meni ostale umorne pesme,
nemoj dozvoliti srcu da cuti,
neka oseti kako za ovom pesmom tugu prelama.

Romanticnost putuje nekim daljim putem,
ceo zivot prodje u tom odredistu, ali slutim,
dal su prisli utocistu koji me odvodi ka obrisima
njenim, dok sa izvora njenog mastanja cuti.

A kristalni pogledi nadmasuju posecenost medju dinama,
verujem, podivljali su sati, ti nasi, sto u usamljenoj
noci pogledom ljubavnih cvetova osvetljavaju nase dodire
jos ostaju ti putevi, jer ako ono utihne, sa njima ce
i svi oni razjareni trenuci nestati.

Nikada se nismo oslanjali na svo to sustanje
i taj dah suncevih zagrljaja dremljivo nam je slivalo
u nase usne, taj znak njegovog sustanja, naglaseno nam
je da ostavimo svoju odecu na putu nasih susreta i toliko
se radujem sto zalivas ove trenutke, ostavljajuci svoju
zedj na usponu tvojih slutnji.

Zapoceli smo igrati, te korake, sto uvek idu ka nama,
ti dodiri tvoji izranjaju pod morskim talasima jer tu imam
tebe, tvoje nezno drhtanje doseze do neba nasih uzavrelih
poljubaca.

Istrajati u takvoj ceznji na tvome nagom telu,
imao sam taj oblik htenja u dlanovima svojim, taj oblik
uzavrelih strasti sto se skotrlja niz padinu tvoga stomaka,
u njemu su, u stvari na tebi sam stvorio jedan mali oblik
zivota, taj ukus vrelog znoja, ta voda, sa tobom, samo sa tobom,
razvukli smo svu zavesu zvezda i sada putujmo dok nas nas
pogled zateze.

Dragoceno vreme

Dragoceno trajanje u nasim prstima preliva se u casovima
ritmickih darivanja kao sto nismo u njenim odajama izliveni
tu mi isklijamo, kroz svaku poru nasih ispucalih usana od zime.
Sva ona pomisao sto smo je zavezali, nije do naseg odustajanja
ili odvracanje paznje, bilo bi neprimereno nasim stupanjem
zaokrenuti te iste casove ka zasluzenim odmaralistima ko deo
njenih neznih udisaja.
Iznova cekamo prve zanosne okrete ustreptalih duga ti nasi
obrazi kupaju se jos kapima zanosa, ti isti zreli otkucaji
nasih poljubaca zasluzeno stoje u milosti nasih dodira.
Opet naidje taj zanosni osmeh kroz kapljice nasih usana
taj isti osmeh, zacrveni ko sama duga na nebu sto preslikava
nase obline stvaranja i cemu smo mi zasluzili da nas poveze
ta slatkoca nasih umivanja, cemu, samo smo u vecnom iskusenju
od nasih vlastitih zivota odjurili ka dragocenom trajanju nase
vecnosti.
U tebi su godine se nanizale i svaka stopa tragova izlizala se
znam da na mojoj kozi, jos stoje srebrni putevi naseg bremena.
Povremeno zamirise jutro, u svom tom obilnom cekanju, i sa njima
sva ta iscekivanja obrisu se, jer smo mi vec u svom tom zacaranom
krugu ostali.
Obukla si sve te njene tople boje i sa njih sva se strepnja
stresla, znam, sa zadovoljstvom si otisla unazad nasem vremenu
u tom izbrisanom secanju nasih milovanja pogledom,
jos se nadoveze ta nasa mladost unutar nas i svi oni tragovi,
bezbrojnih secanja ostaju u vecnom mirisu, tek dogorelih
jutarnjih pesama.

Eh da sam ja ta zora sto te budi,
sto predje preko tvoga tela
i suzbijem sve male tragace
sto po tvom kraljevstvu hodi.

A umes biti tiha kada ispises svoja slova, mada nema te dugo
u toj tisini gde nasa postelja pociva, i zagrljeno opkruzuje,
a teces mi kroz neprospavane noci i u tom snu crni mrak nas
prekrije ko sto nas poljupci navlaze, odlutaju oni u tom
hodocascu kretnji, veruj mi znam.
Sta god bude bilo, bice u svoj toj strastvenom trenutku,
dugo je to nevreme bilo na nasem ramenu, isplakano suzama
gresnih ljudi, ali mirises stalno na zrele tresnje nekih
davnih pustolovina, neprestano osluskujes kroz sva ta nocenja,
postajes zedna te pozude i ljubim tebe kao zenu u tom nizu
podivljalih ceznji.