Stidljivo zaljubljen

Samo za tebe maleno moje,
pod stiklama koracas nad tim gradom,
i taj sebican vetar sto se nakratko zasmeje,
toj crnoj kosi, tom osmehu,
tim vlaznim recima sto prosipas zamnom.
Stajala si na stanici, ocekujuci me,
nestrpljivo, iscekujuci moje
vlazno optrcavanje jezikom
pokraj tvojih brazda
osvrtajuci se za nepreglednim pucinama
nasih uzajamnih strasti.
Sunce je vec odavno zapeklo
gradsko ludilo nad asvaltom
osecao se taj setni pogled tvoj,
ko dvogledi sa nisanom,
kosio je taj pogled,
tvoje usne natopljene sopstvenim ugrizom
vidoh kroz prozorce od moje duse,
vidoh tvoju dusu iskrenu.
Pored tebe nekoliko ispusenih opusaka,
osecao se onaj isti lavez ljudi
za kojima smo se nadali, da si to ti,
da sam ti ja taj,
osecas li to sunce, maleno moje.
Kako da ti opisem zaljubljenost svoju,
kako da opkoracim svoje srce
sto lumpuje pod pumpama nasih cini,
kako.

Koraci su mi postali teski,
plasim se.
Ruke su postale znojave,
ko da sam u vodu nevidljivu zasuo,
a ti si i dalje stajala,
poput supernove sto prkosi svemiru
da porusi sve, a ujedno i obnovi.
Smislio sam plan,
pricicu sa namerom da zapalim cigaretu
pitacu tiho, nemim glasom svoje duse,
cekas li mene ti sto mi teras moje snove,
ti koja mi optrcavas kroz samocu moju,
osetio sam, da,
samo trebam prici i prihvatiti
te za bokove nezne,
sa namerom da pustim svu svoju beskonacnu
ljubavnu reku u tebe,
slivajuci neznim sapatom vremena,
sakupljajuci svu tvoju samocu, hir,
osetih tvoju ljubav,
osetih kako ume da voli
i bez ijedne reci, osetih tvoje bice.
Ne mogu disati,
tiho u sebi cu opsovati,
il jednostavno prici sa ledja
spustiti se neznom lavinom prstiju da kroz
misli tvoje prolijem,
dok se ti budes okrenula,
skinucu odoru svoju postacu smrtnik
i istovetno se priljubiti tvome telu
i saputati neznim usnama,
ljubavno sace pod jezikom strasti.
I dalje stojim,
nit korak se nisam pomerio,
sta mi radis to otidji stidljivosti moja,
dodji maleno moje,
prelepo mi pridji obema rukama
zadji kroz moje bice,
dopusti mi da te zagrlim jace
da osetim svaki pramen kose tvoje,
koje je vetar vec iole prosarao.
Zapalicu cigaretu,
pomalo sescu,
imam jos vremena,
popusicu i krenucu
u ratne pohode svoje
pusticu i ovo vreme,
pusticu lagane korake svoje,
sasvim nezno upitacu te,
da li si ti maleno moje,
sto me jedino ceka
kroz ovo nase ljubavno
vremensko ogledalo.

Maslacak

Krenuo sam u livade znane
obrnuo sam na sve strane,
da potrazim maslacke,
poznate i znane.
Okrenuh se vrlo lagano,
poceh vetar duvati,
dunu mene i padoh
na sretne maslacke,
vrisnu ona i prozbori jasno,
bezi od mene manijace
ja sam prelepi maslacak
i za tebe ne treba da peva.
Slusaj maslacku maleni,
tu negde na travi
izgubih srce svoje,
pomozi mi
da ti na maslacke stane
a ti izvadi i u dlanove
svoje zute stavi nezno
i raznesi nas u belicaste oblake.
Nezno svuci stabljiku svoju
i samo polako svuci deo sebe,
ne udaraj me zutim cvetovima
svojim.
Dune vetar jace
i odnese moje srce jace
medj oblake vinu pravo
i odnese i moje
zute maslacke.

Nezni setac tvoga tela

Dotrcao sam do tvojih prelepih pora i obgrlio,
ko da su moje, nit zivahan, a kamoli bezosecajan,
samo malo da namirim svoje korake do tvojih tajni,
nikako besciljno uvek sa namerom da ti dopunim te
male pore sa sacem prepune emocija, natopljene sa
ljubavlju, kako kad sapletem se od tvoju zenstvenost.
Dopusti mi da krenem laganim koracima prstiju tu ispod
kolena, pomalo cu zastati da ti zagolicam tvoju veliku
mastu i nezno pritiskajuci tvoju poru, da ispusti jos
tvojih mirisa, da me opiju u prvom koraku neznog milovanja.
Uhvaticu mali zalet pri koracima onako pomanje kao poput
malog deteta sto ume da nacini prvi korak,
mekana je staza pod butinama tvojim iako tonem pod porama
osecam smaragdne kristalcice, osecam jos malo melodija tvojih.
Ne plasi se ovog malog ali plemenitog penjanja,
jednostavno pokusavam popeti se da dupence od brezuljka
drzim se za tvoju zenstvenost, znam sebicno od mene sto te
zadirkujem dok si tako raskolosno gola, ali eto.
Pozuricu u ovoj noci da laganim koracima prstiju docaram
snene uvlake neznog smotuljka koji mi konstantno prosipa
medne sace izlivene emocijama, pomalo prosipajuci strast
po obodima tvoje prelepih horizonta i opet nastojacu da ti
ususkam deo obrisa tvojih misli, pomislices, ti bezobrazni
setacu neznog dodira.
Osecam tvoje uzdahe, kako prekrivaju moje nezne korake
slutim na pozudu ali opet krenucu prema dolini gde znamo
odigrati visenamenski bal, pomalo zastati na rubovima usana.
Uh, jedva istrcas brazde tvojih pasnjaka, nekako bih ponovno
ucinio, tvoja ledja su vec odavno nezno umivena mojim korakom
ucinilo mi se, kroz poljupce da sam propustio manje delove tvoga
tela a opet vreme je ucinilo svoje da krenemo, bas tu gde smo stali.
Gusta kosa tvoja prepuna pramenova pod suncevom svetloscu opijena,
pomalo u neznanju docarana uvojkom pod prstom nesebicnog uvijanja
neznim jedrenjem pristiju lagano cu proci, poput ceslja, razbristiti
tvoje usamljene misli u nadi da se opiju pod mojim peharom sazvezdja.
Dozivas me pod uzdasima ceznje, neprekidno pokusavajuci dohvatiti
moje malene setace da ih umijes svojom mekocom usana, samo jos malo
neznih dodira, dok neznim sapatom uspavljujem tvoje nago telo.

 

Jutarnja magla

Jutarnja magla se razbezala pod sokacima
i ostalim necujnim corsokacima, pitam se
zasto ne dobijam od tebe vise ni tezinu
tvojih iskrenih slova, a plasim se da bi
te samo razbudio i onu namcorsku stranu
razgulio, tesko je shvatiti cemu tezis
il jednostavno odglumis, svaku bistrinu.
Kradom mi ulazis kroz suplje roletne
oduzimajuci mi i jos ovo malo snage
da ti se odbranim, ko magla si, iako te
nemam kraj sebe u mojim porivima udises
sve sto precutkujem.
Kako da stanem pred tobom, kako?
Kada me svaki tvoj uzdah, razbije sa
ciljnom namerom da me odvojis od mojeg
shvatanja i ponovno tezis da ukrotis
jedino sto mi je preostalo,
moju iskrenost.
Umes probuditi zelju u meni, da podsetim se
sta to znaci mekoca usana tvojih, zastati
na rubovima tvojih obraza i oslusnuti melodiju
tvojih dubokih i prijatnih uzdaha,
cak i rumeni obrazi osecaju zubor varnica
dok nezno saram prstima svojim, znaju se cuti
i blage emocije, pri naletu starom povetarcu
koji jos ume vesto da prolije nase poljupce
po zajednickom zagrljaju.
Kroz misli preturam svaku boju recenica tvojih,
nanizem po potrebi svaki uzdah medju zarezima,
katkad se trgnem u tom silnom mastanju i pozelim
da si tu kraj mene, al opet se nadam tvom dolasku
kroz ovu gustu maglu.
Osluskivacu i dalje tvoje srce, kroz uzdahe vlazne
saslusacu svaku boju tvoga glasa, otklonicu bistru
rosu iz tvojih ociju i podariti neznim recima naseg
jezika iskrenu notu, zeljnih prvih jutarnjih cvrkuta
poljubaca.
Kroz dodire svoje i ove guste magle, zovem te, da,
da dodjes, otkrijes svoje bice i podaris sebe i ove
nase kolevke zivota ostace puste ako budemo koracali
bosi poput izgladnelih dusa, zeljnih pravih ljubavi.

Prvi susret

Cula si o meni dok si jos spavala prekrivena mesecinom,
ali daleko si bila u svojim snovima,
nismo bili toliku blizu svojih zagrljaja,
uzdisali smo nad zelenim tepihom ukrasenim prelepim
bojama tvoje velicanstvene duse,
samo smo nagovestavali mirise tvoga dolaska i slatkim
ukusom daha, doletela si do mojih usana i razbudila
ceznju u nama samima.
Sada smo tu, malena, zeleni tepih pod nama pruza
nase zrele godine, nezno i umiljato, preko tvojih
nenaspavanih noci ispustajuci vapaj zamnom.
A one noci, kada si prisla okupana recima,
u toj javi, osetila si obrise mojih dubokih emocija
kao povetarac slazem nezne zagrljaje preko tvojih
rumenih obraza i ne dopustam odsutnost moju jer plodovi
nase tihih uzdaha zaljubljenosti, pomalo sebicno od mene.
Krenuo sam do tvojih ociju slobodno u beskrajnoj noci
spustati zvezde padalice niz nevidljivu strunu oslikavati
umorno sunce sto prepusta neznom uzdahu da odleti u moje
palate nekadasnjih trenutaka, prisloni se uz mene i ove
noci, prepusti se jasno neznim usnama, raspusti kosu da
padne preko tvojih neznih ledja tamo gde su moji prsti prosli.
Imaju pravo sto su nase vlazne kapi nekuda krenule u vlazne
pohode jer dodirnuta mekocom tvojih usana, tihim jezikom zboris,
i zato me u zagrljaju nadanja ima, kao dva nerazdvojna srca
kroz telo zubore, katkad se napnu da prodje varnica jos vece ljubavi.
Pokrij se, malena, ovom mesecinom docaracu tvoje misli,
zaputimo se na sanjive horizonte tamo gde se ponosno sunce stapa
zajedno s mesecom, poput rumenih poljubaca odigranih pod nasim
rubovima, tek zagrizene strasti.

Zena vatrene kose

Nemire rasporedjujem po tvojoj plavicastoj kosi
i u sebi nalazim bistre poglede nedovrsenih krosnji
i kroz sapat, tiho sapcem pod ravnicom tvojih pramenova.
Preispitujem se dal si jos na pocetku nasih dodira,
il odsjaje nizes po vetrovitoj krosnji i svih ovih
kisa i nebrojani vetrovi sto te okruzise,
dal te odistinski sanjam kako tvojim stomakom
puzim, poput slasnog jezika kroz bisere nanizem.
Moram ti reci, neiscrpni su moji izvori, prolaze slapovi
i neuhvatljive dubine tvoje duse, osecam da odlazis
pusticu te i na jos vece pute.
Neiskoristena snaga meseca preliva divne osecaje
sve sto imadeh u rukama, darovacu tebi, barem
na kratko da ogledam kroz vreme, kako odlazis.
Ne uspevam uvek i potpuno presvuci tvoj veo
zenstvenosti, vec kroz zagrljaje spustam deo svojih
mastanja i plameni prsten obuhvata tvoje kukove
sto se izvaja poput mlecnog puta.
Prstima pokusavam dodirnuti toplinu mirisa boja
tvoje koze, oprezno sakupljam male kapi pod tvoje
obraze i svaku kap uzdizem do tvojih visina i povremeno
se vratim, nudeci nove uzdahe.
Otkrivam, deo po deo, kako rasplamsavas vatru,
kako pred moje dodire bacas grumenje strasti,
beskrajno odzvanjajuci ostajem zatecen pod planinom
srca tvoga.
Osecam drhtaje u uzdasima i vlazne usne pod slapovima
mesecevog toka, al pozudom iz tvojih sokova
izvijas nove vatrene poljupce, sa slatkim strpljenjem
cekam obojene strasti da pridje blize mojoj dusi.
Kad me tako osencas pod umornim senkama i skupis sve
u sebe, da ispod mojih ledja prislonis nezni osmeh,
izmislicu nacine i postelju pretvorim u cistiliste
nasih grehova.
Laganim koracima pogleda krenucu u nove teskobe i pod
raznim bitkama dovescu saputanje tvoje, tu, tacno iznad
tebe, iznad nasih divljih dodira i zauvek u nase otkucaje
prelicu jos jedne nezaboravne trenutke u boce emocija i
rasiricu svetom, mozda u nekom drugom veku, oprosticu ti.

Moja svetlost

Imas me dok pod potocima poljupci zvece,
i zeljna si mojih prinosa pod svojom dusom,
usnama, duso, najsladje bisere kroz moje srce
vezes.
Nocas zato pletem sazvezdje kroz tvoju kosu,
uzdasima ostavljam mirisne tragove svojih
rajskih svetova i oduvek me sretnog pronadjes,
jer kroz moje snove dises, katkad i prodjes
mojim bistrim izvorima vecne ljubavi,
dok u mojim grudima mesecinom otvaras prelepu
ljubavnu svetlost.
Imamo vise nego dovoljno godina, zrelih poljubaca,
licem u lice, u srcu zajedno ostajemo privijeni,
kao boja daha ispod plavicastog neba.
Izmedju nas su krupne zvezde i stvaraju kristalne
misli, a taj plamicak u nama ostace vecno,
kao izvor nase beskrajne ljubavi.
Dok jezikom pletemo nase iskrene reci,
prostrujimo nasim talasima gde izvire nasa ljubav,
projedrimo nasim emocijama i dotaknimo nase nemire,
sa iscekivanjem prodrimo u nase dubine,
imamo jos ovo nase vreme i sav taj zar koji
osecamo u nasim slatkim porivima.

Oprosti mi

Za sebicne trenutke i moje nade koje sam ka tebi ugledao,
a opet nisam umeo da ti kazem bistre note otvorenog srca, a opet,
nismo znali ucvrstiti sve nase nedace i spojiti nepogresivo i
opet molicu za oprostaj, iako si daleko od mene, samo mi je ostalo
jos ovo vreme da cedim, ko sto cedim ovo slovo za tebe, oprosti mi.
Nikad nisam umeo da saspem tecnu lavu ispred tvojih prstiju,
bas ta ista lava, koju moja dusa kusa, istom se nada, uzalud znam
ali se ipak molim, kroz neme molitve, kroz ono grimizno sunce
sto odslikava nase spomenare i sve ubacuje pod isti snop svetla
nadam se tebi, ko sto se ti nadas meni, ali nikad necu moci
da odagnam tvoje oci sto slute, sto ocekuju nasu bezgranicnu ljubav.
Katkad nam usne same progovore, znale su sakupljati nase uzdahe,
da znale su.
Na vrh cela tvoga, znala se sakupiti sva bistrina mojih poljubaca,
sve se znalo slivati, poput potoka od tih suza, dal je ovo kraj,
pitali smo se, il je bozja kazna sto ostadoh sam.
Da cekacu, nase vreme, mozda u drugom zivotu, kada ponovno umrem
i rodim se opet prokleto sam.
Znali smo, ispred pasnjaka sesti i zagrljeno lezati,
poput nezne stabljike medjusobno se stapati i uzajamno prigrliti sebe,
dok nas vetar nas, nezno preplice pod stepenicama uzitaka.
Cak nam se i nebo osmehivalo, podavalo nam je plavicasto nebo
prepuno sarolikost ptica, cak i melodiju koja se kroz vreme
preslikavalo u nedostizne latice ruza, poput nas, naizgled sretni.

Tvoja nit

Jos je nase srce isprepleteno sazvezdjem,
mozda po jos koja svemirska prasina nas
ujedinjuje, i po koja kometa nas sustigne
vise nego tvoje nezne ruke, koje su umele
da zagrle tek rodjene a tako male, te male
ljubavne niti.
Prozirno nestajemo u obliku mastanja,
uzdizemo se samo radi dodira nasih oznojenih
tela, ko poslednji krik usamljenog galeba.
Dok si jos spavala pod spavacicom od mesecine,
ali daleko je bio san, nisi imala bozansku nit
ka meni, vec smo u nasim srcima nagovestali
miris naseg odlaska, i nekim cudom doletela
je na tvoje ruke hrabrost mastanja,
kako usred reke sna probuditi u tebi ceznju,
Sada smo tu, zelene krosnje obliznjih drveca
u tvojim godinama cekanja, iskren i posve tih,
preko tvojih neispavanih noci, ispustamo uzdahe,
a one noci u kojima si sanjala niti nasih toplih
zagrljaja, ko vetar slazem na ruke i ne dopustam
i postojanje, jer plodovi duge samoce ne uzivaju
pod potocima izlivanja nase same ljubavi.
Kreni sa vrhova ociju slobodno u beskonacnost
vecnih zvezda, niz nepreglednu putanju gde smireno
ceka izgubljeno sunce, prepustimo se neznosti usana,
jasnom drhtanju prisutne studeni, i tvoju usamljenu
dusu priblizi je k meni, preci cu u tebi sva nadanja,
i telo tvoje postati.
Kad u pogledu trave orose se, pod zuto jarkim bojama
suncokreta dodirnuta je mekoca tvojih vlasi,
tisina postaje svetlost, i zato u zagljaju neba kao dve
nerazdvojne sunceve kapljice zatvaramo pocetak secanja,
krenimo na sanjive pasnjake, tamo ce nasi obrazi postati
crveni poput, uigrane duse pod posteljom od bezbrojnih
poljubaca.

Ja te poezijom zovem

Ja te poezijom zovem, zeljan tvoje ljubavi u ovom gradu
gde spasa nema u ovoj maglovitoj noci trazim tvoje ruke
da mi dodju da mi otkuju ovo srce sto je patilo za tobom.
Iako si daleko od mojih poljubaca cestih, ja te kroz snove
trazim mozda mi doneses i svoje trenutke, jer mozda ces
i ti meni doneti svoje umorno srce, da ga izlecim ja.

Ja te poezijom zovem, cesto svratim u krcmu gde ostadose
nasi stari dani bezbrojani, mislim da je krcmar stari shvatio
da vise nisu isti dani, pa mi daje suvog hleba da ne opijam
se zbog tebe.
Sve je posteno u tvom kutku, sve jos mirise na tlo pod nama
sve je jos tu, samo nismo ti i ja, iako su vrapci odsvirali svoje
zalicemo za nase stare dane, otuda nam i zmarci.

Ja te poezijom zovem, cesto kroz bocu vina otkotrljam misli svoje
pozelim tvoje nago telo, da se pribije uz mene, samo na malo da osetim
kako prija mekoca tvoje koze, a zasto bi sve to, kada trnje me je obasulo
svo.
Spustila se magla cak do mog prozora, uvukla se i samoca stara znana vest
pruzila je carsav zaborava i krenula ka mojoj dusi, da upotpuni deo
svog zacaranog kruga, katkad smrznuce i vreme i ove boli ostace mi teske.
A ti ces i dalje biti u slikama bezbojnim starim, samo po koricama
nasih osmeha viorice bela zastavica nade, da ce me neko pronaci kada
se ja izgubih u prokletom gradu.

Dok lezis

Spavaj moje nezno bice i sve sto snivas
sakrij pod glavu ludu, ispod jastuka misli
stavi i one ce ove noci, celo telo da uzbude.
Sklopi nezno oci te, zbroj dva i dva su cetiri,
vec ces biti pred kapijama snova, samo smelo
predji i uzmi prah beli i kreni u snove te.

Znaj jedino da ja cuvam te.

U snu pridji do mojih krila, nezno, privij se
smirenim uzdasima pridji mojoj dusi koja tako
lebdi, ne plasi se, imam magican dodir sve sto
dotaknem to predje u san, pridrzi se za moju
dusu sto leti, ona ti je vodilja kroz san.

Dok lezis na mom stomaku,
nasloni glavu da cujes odjeke moje duse
sa uzdasima svojim pridruzi se mojim otkucajima,
shvati jedno, da ove noci sam samo zbog tebe tu,
dok nezno koracas kroz snove svoje, ja te cuvam
maleno moje.

Dok lezis pored moga bica,
nezno cu svojim dlanovima poskidati obrise svakodnevnice,
skinuti jos jedan deo tracak tebe,
onako usnulu kroz tebe voditi u magicne zemlje
tamo gde je tvoje telo i dusa, tamo sam i ja, da te
cuvam, kao sto te cuvam na javi.

Dok lezis pored mojih grudi,
vlaznim usnama cu pokriti tvoje nago telo, obasuti
neznom notom pokrivaca, iskreno upijajuci sva tvoja
cula, makar na trenutke da utoplim jos po koji san.
Neznom uspavankom milovacu ti snene pute da i u snu
katkad zastanes, pomirises i po koje ruze,
slobodno uberi iz mojega vrta, ne plasi se to su
samo svici moji mali milionski svetleci lampioni.

Dok lezis u mome narucju ne brini se ja te cuvam
i ove noci, ako ti bude bilo hladno pokricu te
u ovoj smaragdnoj noci prosucu bisere bele
da kotrljaju se poput klikera malih.
Put je mekan jer gde god zgazis tu su latice
od ruze,da se svakim jutrom probudis zamirisana
poput ruze.
Dovescu i male vile, da ti pokazu gde su nase vile
tu gde cemo snivati i za grudi nase, nase duse privezati
samo malo poklonicu i vreme, da barem pomislis i na mene.

Dok lezis u postelji od mojih neznih ruku,
ispusticu malu uspavanku da dok snivas osetis moje vreme
sto te zove i u tvoje snove.
Neznim sapatom svojih dlanova obasipacu tvoje sneno lice
poklanjati paznju tvojim bedrima, sakupljati mesecevu senu
ispod tvojih usana i poljubiti te za laku noc, jedino moje.

Pijani san

Neka te neuznemiri, neobican sapat olovke moje,
pricali su ti moje spomenare, o snu, koji u meni
nocu seta.

Srce moje eksplodirace,
srce moje boji se,
na pijane godine
ne broji uzaludne mamurluke
i svakim danom broji
prazne flase te,
jer osecam se
na pijane noci zbog tebe.

Srce moje jauce,
sta cu ja bez tebe
ove moje pijane noci
sve su uzrok mojoj nesreci
i ove prazne flase
jer osecam se
na raspevane noci.

Srce moje luduje,
i ova noc je gresna ta
sto te ova flasa vodi
a ne tvoja oka dva
i vidis da sam se raspevao ja.

Srce moje lumpuje,
ovu noc teram u bezdan
i ovo jutro sto dolazi
i moje flase ce da odnese
nemirni setaci grada tvog
jer ja sam tuzan bez tebe.

Srce moje umorno,
oseca na tvoje plime
samo doziva tvoje ime
ja molim flase te
da te uzmu kada
moje su usne pijane
bez tebe.

Srce moje pospano,
legoh do tebe a ti
rece meni bez od mene
osecas se na pivo
i na stare uspomene
uzmi malo vece krigle
da ti izbijem to tvoje ime.

Srce moje otrovano,
dozivam ti bezuspesno ime
odjekuje po praznoj flasi
ja se cudim sto nije spas
u flasi iako ti nemas ime
ja te molim oprosti me.

Srce moje mladalocko,
u rat krenuce glatko
u svacijoj flasi pronacice
spas, kada ti ne mozes
doc i spasiti me od
pijanstva mog.

Slomljena dusa

Pored mog prozora, prepolovljenog meseca zastanem
i sto zataknem tada na ulici, moje srce u svom
pogledu zanemi, zatim dodje i vetar, a sa njime
i zlatno-sivu strunu i u toj slici, kakvu samo
mesec ima, neprestano zaigra moju zelju da te
ugledam u beskrajnoj noci.

Gledam te, mesecevim koritom, moja ljubav i ti,
cekam i slutim buru sto dolazi vekovima,
cutimo u tom nagomilanom pozaru samoce,
vec uz jauke i melodije srca, prislanjam bol,
da u bolnom hodanju ne bi razotkrila slomljenu dusu.

Samo se desi, ispod misli, slomljeno srce zadrhti,
sjaj se lagano gasi, i visoko sa neba liju kise,
tamne senke nestanu i trenutak ceznje uplovi u sobu,
telo postane uporiste dogadjaja, snazni dah uzleti
i sa planina ravnicom zaljuljaju se cvrkuti tvojih
prozirnih latica.

Ljubavna korita sto teku mojim venama poput vatre zaigra,
izvori mojih tokova ispletu tanke niti neznosti,
paucina radosti rasiri se dolinom kojom kapljice rastu,
a ti, prostrujis svetlom i uzarenim dodirima svoga daha,
zemljom i vodom i svakom kutku tvoga tela, dodas mi osmeh
sazvezdja.

Kada ostanemo sami

Uvek kada ostanemo sami, mila,
kroz mastanje doletimo i nase
osmehe na postelju nezno prigrlimo.
Uvek kada smo sami, mila,
kada nocu neizdrzivo iscrpimo neznost,
magicno procvetavas u smaragdnoj noci,
a ti tako slasno u meni proviri
sa ukusom zrelih jagoda,
da tvoja nezna zenstvenost
zavede moje dodire i nasi uzdasi
u njima pronadju mirnu obalu.
Toliko nasih dodira u nasoj postelji ima,
toliko svega ima, mome bicu daju
da je potraga zavrsena u predelima
mesecevih senki, o ljubljena moja.

Uvek kada ostanemo sami, mila,
pokrenemo lavinu zagrljaja, pa cak
krenu i varnice sa nasih smelih usana,
pod obodima nasih mastanja zagrizemo
smele uzdahe u nepreglednoj setnji.
Pod prstima odajemo znacaj nepreglednih
ravnica iako smo zedni nasih uzarenih pogleda
ostajemo u sazvezdju zanosnih uzimanja,
samo na trenutke nase, 
disemo za nasim ocekivanjima i lagano ulazimo
u nase predvorje uzitaka.

Uvek kada ostanemo sami, mila,
mekocom usana cu zalaziti na zabranjena mesta
i ne budi me dok tako ostavljam vlazne tragove po tebi,
jer svaki pedalj tvoje neznih pora mora proci kroz
poljupce moje, jer sva ljubav moja je i ljubav tvoja.
Mekocom svojih usana zadji pokraj moga srca,
zastani polako, napoj se mojih izvora cesto jer ipak
je tebi tu mesto.
Slobodno zadji jos dublje, prinesi svoje prelepe oci
ne sluti na strasne zagrljaje, pridji neznije, uzmi me zrelije,
i ne budi se dok u tebi ostavljam svoje zagrljaje.
A moji uzdasi tek izasli od mojih krila, samo na kratko
da i moja ljubav tebi naidje, zastacu na kratko sa bljestavim
svetlom zastacu, da se upijemo pod morskom ljubavnom obalom.

Uvek kada ostanemo sami, mila,
ne budi se dok koracas kroz moju ljubav,
njima zavodim obrise nabrekle bradavice tvoje,
a moji uzdasi, zastace u tvom rumenom sjaju pored obraza
blize tvojih usana, samo malo da nahvatam jos neznog udisanja.
Ne budimo se dok se nezno pribijamo uz nasu ljubav toliko cesto,
osmesima nasih prstiju zadjimo na nebrojana mesta, 
uhvatimo nase vetrove toliko cesto pod bokovima nasih tela
ubrajamo nase ceste ceznje, nabrojimo nepregledne pucine nasih tela,
i sasvim smelo, pruzimo se u nasu postelju vrelu, pokazimo da smo samo
isti pod obilnim vlaznim narastajima nase zajednicke srece.
Ne budi se dok sijam u tebi, i ovo nabreklo vreme sto tinja laganim
prostranstvom, ne plasi se, mila, ja cesto boravim u tvojoj dusi
jer oboje znamo da mi je tu mesto.

Uvek kada ostanemo sami, mila,
uzivaj pod mirisnim znakovima noci i sustigni me jezikom kroz nase
noci, laganim sapatom opkruzi nas, vlaznim uzdasima pridji mi cesto,
barem kroz slutnju pridji peske, zahvaticu pedalj tvoje kose, kroz poljupce
moje sapnucu ti nezne obrise moje.

Prelepa basta

Tvoja koza je poput sargarepine boje,
malo umocis bude jos i sladje,
cak i od naprstak soli
dodje ti da poljubis i vise pora
ali onda shvatis da je pora samo mala
varka ali nece biti to sladje kada uzburkam
misli tvoje, bit ce ko u junaka, sto veselo
pevusi kao i iz narodne basne iz svoga dnevnika
shvaticemo jos jednu strast sto nas broji
nahvatacemo i jos jedan poljubac nas,
mislis, vreme nam je za spas.

Ne misli na setnje duge, uvescu nas u pocetke nezne
saplitacemo se kao da smo teske, posred grudi
izmamicu jezik pun, samo sladje i zajedno cemo
da preskace.
Sada stani, prosaputaj svojim neznim pogledom,
izaberi svoje iskrene zagrljaje, i podji k meni
u vecna izvorista i spremna sa poljupcima.
Haljinicu dugu crnu svlacicu je prstima kratko i slatko
poput meda koji kane, kada onako jarko sunce grane,
i ono sunce je mlado samo kao ova moja rec u tvojim
potocima vrelih uzdaha.
Ne svlaci odoru strasti, zajedno cemo skociti u baru
nade, skociti kao dve sretne maste, onako radosno
ko iz tvoje prelepe baste.
Stavicemo stolicu drvenu sescemo laganim kracima
jos dok nam svetlost pruza plime, ipak dozivaces
samo moje prelepo ime.
Cuj vamo patke se cuju, nesto kazu pa i kokoske kokodacu,
mislim eno ga tvoje pile pije ko iz bacve, orodilo ti se
i jos malo parce, tu kraj tvoje velike baste.
Stani nemoj skakati jako, dusa je nezna samo pazi da ne preskace
uzecu karte sveta i pokazacemo nasim dusama, put  oko sveta.

Suze

Opet su znale kapati po mom naboranom licu,
onim nemim sapatom poput urezanih slika u mom secanju,
dolivale su po jos koje kisele suze,
u nadi da saperu bol ispod ociju mog,
zapeklo je ko sama vatra,
usijanih zdralova od nastanka sveta.
Odlicno se cuju dok paraju vremenske strune,
laganim zvucnim odjekom cepale su jos po koje vreme,
dok sasvim ne padnu na tlo,
pod kojim koraca moja dusa.
Znale su katkad,
pratiti me u stopu mojih velikih koraka,
ko male mrvice neuslisenih molitva,
moje dugacke i trnovite zivotnih raskrsnica.
Saputale su gorkim slivanjem niz obraze,
vrlo olako pokazivajuci svoje duboke reci,
katkad utihnu nad rubovima usana,
a nekad znale su pevati melodije iskrenog srca,
a katkad bi i ta bol prestala.

Mislim i pijem kafu

Dotaci nebeske puteve i tako saliveno koracala si stazicom
svu tu belinu kojom sljastis, cak i te poledice sto po
njima nezno saputas dok koracas, svaka stopa odjekuje
pod poledicama i osetih tvoje bice koje je mimoislo.
Nezno si privukla cemernu bluzu, bojom zelenih suma,
pod mirisom modrih tresanja sa dodatkom vanilinih
mirisa, taj vetar ti je nezno dosaptavao moje misli,
smehom si oterala svoje tuzne oci, okrenula se i zagledala
u daljini da li te cekam, pod hrastovim drvetom neznosti.
Lavez psa te je ubrzao u koraku i dopustila si sebi
da te jos jednom pronadjem ispod meseceve sene da u tom
svilenom odsjaju, poklonim ti svoje vreme, dok ti sapta
vetar moje priblizavanje u kojoj se vec nastanio,
medju tvojim obrazima, nezno upijajuci svaku kapljicu
tvoje prelepe zenstvenosti.
Iz daleka se cula melodija vinograda, radosno su pevusili
oplenovacke pesme tvojeg detinjstva, tvoju radost su
zapevali pod ranim ledenim kisama, iako nisi u blizini
osecala se svaka kapljica sa tvojih usana, osecalo se na moje
ime.
Iako ti nisam bio blizak pokretima i saputanjem svoje muskosti,
kroz vreme sam ti poplocao svaku stazicu trotoara, svaki pupoljak
otvarao tvojim bezbriznim dolaskom, znas me previse dugo, a iznova
opet sam tu, kroz maglu zimsku dolecem, poput mraza sletim i pruzam
ti svo svoje vreme, da se tvoja rosna kapljica ne smrzne od samoce.
Poznam te po koraku, s levim stopama kruzis ko vetar nezni
oblikovajuci prstenove po belim stazama tu pokraj nasih usana,
dok sa desnom nogom koracas smelo i s namerom pruzas mi deo obrisa
tvojih zrelih misli iako me nemas kraj sebe, svakog dana pustas
nesebicne uzdahe, da me vreme dovede k tebi, moja princezo zime.
Ta suknjica, sto prkosi gravitaciji, zanosno odlazi uz tvoje
nozne obline, svaki podrhtaj osencan pod uvalom sazvezdja, a opet
ta suknjica pod purpurnom bojom sjaji iako nema nigde ulicnih lampi
da docara jos vise toj lepoti tvojih nogu.
Lagana poput perja odleprsala si, kao jutarnja izmaglica secanja,
sa novim dodatkom okusa kafa, ponekih misli, docekala nase prostrane
zagrljaje na trenutke uzdrmanih emocija osetila slobodu naseg postojanja.
Iako je i sneg poceo da veje, utihnula je melodija vinograda osetila je
plac, osetila je i visak snage koje prosipam po njenim stabljikama
ali i ono zna kada srce pati, savilo je svoja pleca i krenulo u zaborav.
O da li znas, sto li veje sneg?
Sve tvoje tragove prekrivam, da te ostali svet ne pronadje, da te otmu
od mene, iako nisam kraj tebe tu, osecas moje reci, osecas razgovore
moje duse.
I dal ti kaze koliko patim, il je to samo vremenski sat sto brije pod
usekama vetrovnih ledja il je to samo moja rec koja se gura kroz vreme
da te podseti, sta znaci imati svu ljubav ovoga sveta i ponovno odleteti
u taj trenutni zaborav dok ispijas prvu solju kafe..

Prozdrljivost

Ima te na meni i svaki znoj ka tebi preliva i nosim te
iako su mi ruke vlazne u svakoj njenoj kapi tvoja kosa
sljasti, imam izvore pod mesecinom za tebe,
svaka njena svetlost je moj dar sokova u tebi.
Tvoje nezno telo imam na sebi i nad tvojim golim telom
tvoje vrele uzdahe imam, a za ceste poljupce sto ih kod
vrata okruzujem i opet me imas kraj sebe u vecnom trajanju
svrsetka te imam.
Znam da se zavodljiv pogled s tobom proteze i postelju
vlaznu u perverzne noci pretvara, poredjane ugrize
na usnama dolecu, i zajedno u tebi nabreklo se sprema
olujno nevreme, jer me pohotnim ocima prozdires,
naginjes se i uzjases ponovno, neukrotivog mustanga.
Volis da te moj osmeh u sebi sacuva i ponosno u sebi
cuvas i primas, sve sto ti od perverznosti pruzam.
Oboje potrebni smo, jer moje kapljice rasterujes i
kraljevstvom svojih dodira uzimas moje telo kroz oltare
ljubavne ekstaze.
Zedan za tobom i zeljom prekrivam tvoje rumene obraze,
vrhom tvojih bradavica dolazim nezno s ugrizom i u njih
uranjam, zrelo i s osmehom, sapatom prstiju opkruzujem
i u senci smaragdnih pasnjaka silazim poput bastovana
rajskih lavirinata i pucinom tvoje koze spustam svoje
vrele uzdahe.
Imam te na sebi i pod ozarenim pogledom tvojih usana,
svuda se vlazno i nemim usnama prostires, sve do vrha
samih zavrsetaka, cak i dok njises pod smaragdnim
pasnjakom svoje velicanstvene pucine.
Perverzna ljubavnice moja slatka imas me na sebi i zelimo
jos i vise, jer me tvoja zelja preuzela, pa me oduzela,
imam tu prozdrljivost tvoju u koju sam se vec tebi upleo.
Prozdrljivice moja perverzna, jases me jos jace i tvrdim
bradavicama me sladis i na sebi te imam i pozelih ovo
pretociti u vecnost, imati na sebi i u njenim vlaznim
uzdasima privlaciti, i s tobom po nebeskim strunama ljubav
voditi i u tom zvezdanom pocetku u tebi skrojiti vecnost.

Ratna samoca

Uklesao sam trag u beskraju u tome lezi moje vreme
nedopustivo kleci za izgubljenim placom iako ti vise
nisi kraj mene, osecam studen na licu, osecam svaki
dodir tvojih ruku, barem kroz secanje pocepas mi srce
poput morske oluje, i ja ostadoh ponovno zatecen i
uplakan na stare rane, koje smo oboje znali voleti
i opet ce besneti morske oluje, besnece i to more u nama..

U nasim vlaznim uzdasima bol veceras necujno nadolazi
jer osecamo oboje, kako bol kosi ravnice ciste poput
usijanih ptica zeljnih cistih visina, a bol je sve jaca
i jaca, ponovno cemo opet da zaplacemo.
Neminovno ce ponovno nebo da zaplace nad nama, kroz kapljice
kise pricace nam secanja nasa, sve sto smo bili i u snu sto
smo krili, a opet bol i dalje krenuce jos jace da satire i
kroz vreme izdace nas i ovo nevreme sto besni pod nama.
Brojne su nas tuge odvele, moramo ih istrgnuti iz naseg
zagrljaja, podaj mi vreme, oteraj me u nepovrat vremena
jer mi smo uvek jaci kada smo zajedno, opet nas ista bol vreba.

Omamljuje nas samoca vitka i bleda uspomena, dozrijeva u nama
kao vlas kose iako je necujna, s bolom se uvek vrati, uh,
kuda cu ja opet s tobom malena, nikada sami nikada isti, sve
u svemu sa bolom istim ratujemo od davnina, prokletinjo stara
ostavi me vise..Pridji blize uhvati me za skute i ne bezi mi vise.

Tvoje misli

Kad iz svojih misli se izvuces, pomeris ta oka dva,
izjedrim slatkim tvojim osmehom, sa svojim poljupcem
te probudim ja, i zapocnem te grliti vlaznim poljupcima,
pristani na svaku moju paletu neznosti, slivajuci uzdasima
odvescu te u postelju svilenu, bez obzira to sam samo ja,
i primakni se oblikom kapljice mojeg bistrog krvotoka.
Kada se uzdasi moji razliju preko tebe, pa te telom,
kao svoju misterioznom ljubavnicom prihvatim za cvrstu
zadnjicu, svaka se tvoja pora u meni probudi i pusti
sjajne mirise, pa te telom, a ti ces ostati zanosno opijena
u rosnoj izmaglici secanja jer te moje ruke uspinju do tvojih
slasnih visina i kao razbudjena svetlost, pevusiti u mojoj dusi.
Iako nevesto krijes svoje trenutke u svojim ljubavnim snovima,
tvoja paleta boja po meni ce se razlivati, poput duginih boja,
a moje boje, toliko nezno zajedriti po tvojim slatkim odmaralistima.
Ne racunajuci pokretljivost naseg vremena,
lezacemo obavijenih ruku, telo uz telo, kao nit po nit nasih dodira
a svaku poru tvojih imena nazvacu, poput mesecine, jedno u drugo
zbliziti iskreno neznim poljupcima.
U maglovitoj lepoti zajednickih milovanja, ognjistu u nama sto vecno
zaklon ima od tudjih ruku, nasi se svetovi sa lepotom i sa srecom
druze i u odrazu nase velike ljubavi, postaju vecne i nezno pazene.
Nebitno je sto ce se u ravnici zanosa dogadjati i s kojim cemo vremenom
zivot nastaviti, jer dok je u nama iskrena ljubav, zvezde i nebo
radosno budu nama oslikavali sve nase pokrete, mi cemo i dalje se
stapati jedno u drugo, poput sunceve svetlosti sto uporno ostavlja trag.
Tvoja ce plodna polja i tvoji zavodljivi mirisi, sve moje izvore naiskap
popiti, a moja ljubavna korita, plave poput tvojeg mora iz tvojih ociju,
jezditi sa britkim povetarcem preko tvojih nepregledivih pucina s dusom.
Kada prislonis izjutra svoje dlanove na moje srce, osetices otkucaje
sto potkovano kucaju s vremenom uz tebe, a moji debeli prsti, okretni
poput neznog saputanja po tvojim pasnjacima, miruju.
Samo malo izjedriti poput tvoga osmeha, u samu nit nase ljubavi,
primakni se mom snu i obgrli me s iskrenim poljupcima.

Uvek kada ostanem sam

Uvek kada ostanem sam, draga,
kroz san mi dolete tvoje mile
ruke i sa tvojih usana pocnu me
obasipati nezna milovanja.
Uvek kada ostanem sam, mila,
tad ta noc sazvace najgore iz
mene, tvoje snene usne skinu sa
sebe taj stidljivi plast srece
magicno zalivas svaki koren mog
semena, da sa bojama meseceve
lepote tvoja moc prevladava u
nasoj postelji, zavede moje nezne
ruke i moji uzdasi u njima uzdisu.
Toliko toga na meni ima od tvojih
ugriza, toliko tvoje zenstvenosti
na mome bicu sleze, kao palete boja.
Uzalud je i ova samoca moja, uzalud
se mracna strana spusta sto mojim
senkama neda mira, jer kad srce
razmaze tamnim bojama i noc je nejaka
da odvlada u tamnim vodama, jer uzalud
je prisutnost njena, osecam a nemam je.
I kad u tami zajecu zidovi, kada i zavese
sa mojeg bica se spuste, znam tuga je uradila
svoje, ponasam se kao da si ti kraj mojeg bica,
jer zenstvenost tvoja, toplija je od mojeg
trenutnog bica, tvoje tople oci kroz prozornost
kroz poslusan san miri moju dusu.
Volim kada se skidas u stidljivoj tisini
i kroz svoje nebeske oci, ljubim tvoje nezno lice.
Uzalud je ta moja ranjivost na mome bicu,
nastaje pustos mojih snenih usana,
Uzalud je i tvoja senka, jer je tvoja milost
kao kriska mlade noci zanosna, u vremenu naseg
sanjanja, i s tobom cekam miris tvoje bujne kose,
jer kada tvoj osmeh dolije svu moju uzaludnost
pazljivo na moje grudi spusti, tvoju uzaludnu
potragu za mojoj dusom, osetices svaki podrhtaj
mojih semenja ljubavi, pod uzaludnim vetrom
razbacan.
Poljubi me draga, jer i ova uzaludnost donela te
mojim pasnjacima, mome suncu, mojim izvorima
sto uz tebe disu kao sto ti uzdises za mojim
rajskim plodovima, nase ljubavi..

Nocna zakuska

Nocna vrelina jezika prati nase uzdahe koze,
i pored drhtave beline tvojih usana ponovno
unutar mraka zelimo nasa spojena tela, pa uz
pomoc vlazne postelje prelazimo na tisinu nasu.
Noc je carobna za oboje i tek nadoraslim
bradavicama koje zure u moje oci,
podsticu me da ih zagrizem jos jace.
Ta noc, natopljena nasim vatrenim znojem,
priznajem, savrsena noc, ova noc ko rukom
odnesena pod belinom naseg carsava,
obgrljene ruke tvoje, parale su moje telo
neznom notom strasti,
oblikovajuci za jos ubiranja tvojih plodova.
I odvedoh te na recnu stranu tu u cosku kreveta
posavijenih kolena si uzivala u slascu mednih
sokova, cascavala si se nebrojano puta i po koji
zna put, osecala si se na medne strasti nase.
Oblacis haljinu boje mojih usana, a tvoje oci
zavezala si pod mojim obrucem mastanja i tvoje
oci ponocno uspavljuju dahom kao parfem pozude,
Zagrlicu sve tvoje misli, barem da usne premazem
tvojim snenim osmehom, i u kosu da raspletem nezne
dodire svoje, da na trenutak nase slabosti iskoracimo
jos jedared u neprekidan niz zagrljaja,
cekam da me tvoje golo telo obuzme skroz ka tvojim
ekstazama prozdrljivosti.

Katkad i samoca dodje

Jedva docekah uzareni pogled tvojih usana
i tvoj sapat zbog cega si mi uvek tako snena,
sav taj isprepletenost u zagrljaju tvome
volim nad tvojim telom ubrajati pore,
a dok silazim kroz nezne korake prstiju
volim setati tankim pucinama tvojih bokova.
Nemas kraja, jer od srca pa do samog svemira
pruzaju se nepregledna polja tvojih brazda,
a od struka nanize, osecam plodove nasih stvaranja.
Svakako zalivas me svojim mirisima uz koju odzvanja
sretne iskrice pohotnih igrarija, a imas vreme u sebi
da podelis u ove hladnije noci, imas pravo, a izmedju
tebe i mene je samo san, pretvoren u cvet koji mirise
bojama meda.
Katkad te celu presvucem u haljinu od ruze, slivajuci
sa tvojih bistrih izvora tvoje srce da se okupa u samom
moru.
Katkad tvoje ruke, umeju da zagrle, katkad umeju i da zaborave
a opet kazem imas vreme uz sebe, da poput samoce odes i u sam
nepovrat me vratis.
Imas pravo i tad mi svoj dodir povratis, kroz sutnju tvojeg
nemira, pa se uvuces u nedostatku tvojih smelih uzdaha, a opet
ja cu prvi, svakako da zalijem tvoj beskraj i opet bi.
Katkad bi voleo, da me poljubis, katkad te nema pa cak ni
u mom zagrljaju i svako pismo krvlju da ti napisem i zagrljaje
jakih valova neznosti, srucim u dolinu uzitaka.
A kada cujem tvoje stope, naprosto odletim od tebe, jer
znam da umirem u samoci, katkad znam da posustajem,
ali ti ces prva..

Slikarka moja

Onako ispijeni od novogodisnje noci, ispijenih usana
vodilo nas je ka ispijenim mednim saca, poljupci su
nam se stapala jedno na drugo, poput paleta boja, a
slatke sokove, smo isprali dodirima prstiju, kao sto
svaki slikar odslika svoje remek delo, pod obrucima
mastanja iako smo doprineli nasoj vecnosti da istrajemo.
Svrstali smo se na pocinak, poput belih snova prinosi
ka nasim grudima, tebi, slikarko moja.
Jedino sto nas je vodila tvoja usna ka blizim porovima
nase jednakosti, po svemu onome sto je u nama jeste i vidi,
odslikali smo ceznjive dunje, isprskane bojama bludi.
Svakog neznog minuta dolivali smo nepojmive boje strasti
oblikovajuci nezne valove, urlajuci kroz nagonske vrtloge
vrtisteci dolinom uspeha, zavirili smo i u nas kutak srama
i dosli smo na oltar isprepletenim okovima sazvezdja.
Obasipas me brazdama svoga tela, svako klasje je tinjalo
iz tebe, na mene, a opet te vrazje dugine boje, spopadale
su nas i svlacile nam kap po kap te medne saci.
A u tvom osmehu se slivaju te strasne boje, oblikovajuci
nam pod dolinom postelje, tek izgazena polja urezana u
nasa secanja iako britkom povetarcu ne dozvoljavamo da 
nam poruse i ovo nase slikarsko dostignuce.