Pronadjemo se uvek na sredini pesme
onih senki sto lutaju kroz ove reci,
nekako tanano na papiru.
Oprostaj ne trazi, a lepota bojom mastila
izvire u tom secanju i pridruzuje se
jasnocom tih zelja, samo obecanja ostade u
magli tvojih slova.
Pesmu prelivam u snove, da bas tom bojom sna
docaram ti sta se zbiva u praskozorju jutra,
moramo priznati, da u svakome od nas postoji
drugaciji odziv htenja, neostvarenih mastanja
i ko poput vetra zateknes se na planini svojih
koraka i vodjena pucinom, stizemo na pocetak beskraja.
Uvereno stojis a da ne poremetis drhtanje svojih stopala,
ne trosimo uzaludno ovo mastilo, uokvirimo ovo uzbudjenje.
Moja ljubav nas jos potpaljuje, tim iskricama vatrenim,
zudi za tim dodirom mesecine kojom klizi tvoje ime,
a njena struktura se proteze iz nastale ceznje za tobom,
za tom neznankom sto srcu otvara uzdahe nasih godisnjih doba.
Zamislila si se na pesmi o ljubavi i takvi te obrisi vode,
do vrhova tvojih dlanova, mirisi pramenja tvoje vlasi
zaklanjaju pogled tvojih zelja, zato udji kroz vibraciju
pa kroz zagrljaje i niz kicmu, oseti podrhtaje
svoje nage zenstvenosti sto hrani bescutno tvoje otkucaje srca.
A sama se zapitas gde se mi tu ljubimo i vodimo ljubav?
Krenucemo laganim stopama naseg beskraja,
prislonimo natoplene prste, ugodimo svaki tracak trenutka,
da se medju nasim dveju tela prisloni i sam dodir neba,
oboje cemo zamutiti dan i noc, i taj beskraj sto nas prati,
osecas li kako nas zov melodije vodi u poniranje nasih talasa.
Vidis i sama, da nas i svemir doziva pod carsave uzitaka,
slobodno zarij nokte gde se uspinjes na proplanke mojih brda,
a ako ni to ti nije dovoljno, poslusaj odziv ugriza, tu tisinu
sto nas pripaja uz nas, vrati se u svrsetak pesme, razbudi
to dete u sebi, ta sustina ce vremenom izaci na osmehe
tvojih desavanja i na svaku pukotinu tvojih vlaznih usana,
utisnuce mekane nezne poljupce.
Kada to budes ucinila, zauvek ces pozeleti ostati u tom beskraju,
a vreme tu stoji, ko vetar sto nezno privija vlasi ka tvome
obrazu.
Put je utaban istim kretnjama nasih senki, po malo neshvatljivo
za druge, znam za sve skrivene dodire sto pamti ovo stolece,
a molitva duse je nepresusna i zato usvojiti sve osnove kretanja,
ta ljubav ostaje uklesana u samim pukotinama naseg svemira.
Zastanes na trenutak svojih uzdaha, pa s prvim korakom izlijes se
kao sama reka i onaj dugo ocekivani zagrljaj, ostaje u zeljnom cekanju.
Okreni se oko sebe i dopusti da horizontom podsetis svoje pore
sto su nekada zvale mojim imenom, sada trenutno u tvoje sne izliju se
kao Aurorine noci, samo ovaj put na tvome nagom telu, iscrtavaju stope
mojih potraga za tobom.
Prepoznaces ih, prepoznace i oni tebe po svim tim stopama kud su volele
da obidju, sve te male gradove gde se slivaju tvoji otkucaji udisaja,
Ne postojimo samo u papirnim mislima, vec u svakom danu nase prisutne
svakodnevnice obilazimo nas oltar mastanja, niti zelimo materijalno
da nas veze, a ljubavne price se nadovezu same po sebi, al suzama
natapamo bujicu sto nam rasklanja sutrasnjicu neznanu.
Zaobilazi nas svakodnevna misterija desavanja, i kroz tanane odzive
nasih secanja, lomimo ono bagrenje sto nikome nije skrivilo sto se
odeva trnovitim odecama svojih odbijanja.
Sapucem mesecu svake veceri, kada otrci do neba u punom jeku
da razlije svoje korake, i onaj labud sto je prisutan u njegovoj
raskoscu, dopustim sebi, da moja dusa uziva u tvojim mirnim lukama
moga prisustva.
I kad kapnem niz tvoje dlanove, taj zagrljaj sigurni, a darove smirene
sakupljas u prostoru najplodnijih kisa, prihvatanje odnosi najvise mahom
pred tvojim vratima, za pamcenje.
Gledam tvoju sliku, a znam kada dodirnes kraljevstvo svojih snova da
ti, opkoracis mesecevu senku i u tom crnilu skrivas moje vlazne dodire
od drugih, da me neko drugi ne ukrade, ko sto tebe kradem u svakoj
sekundi svojih cekanja.
Kad raspustim svoje noge, svaciji okret usana, taj zubor reci podseti me
na tebe, a o osmehu da ne pricam, to i sami talasi o dveju mojih reka,
sapucu paletnu boju tvojih pukotina na telu, da ipak zastanem na slobodnom
povetarcu tvoje prelepe kose.
Ti jednostavno nisi mogla zavuci svoje rucice pod carsav svojih strasti,
ispustiti melodiju sa usana, sto uporno dozivaju svoju ljubav, a ti
dodiri tvoju utrobom prosetaju poput najfinijih leptira i umeju prihvatiti
igru na njedrima gde se dveju planina opipljivim prstima mojim provuku
i pod zubima, ostaju upecatljivo culno za stalne susrete, tvojih vlastitih
dodira a zatim udahnuti taj veo tvoje nage prisutnosti.
Uvek se izgubimo na stomacima da tako ta navala tih pesama, sledi urezujucu
pozudu, jer osecas da moja ljubav nudi sve i uvek vise od prosecnosti,
samo hoces li se secati moga prisustva, dajuci svakome svoj izbor, nakon
sto je osetis, kroz divlje urezana slova na tvojim ledjima, al ti ne verujes
nikome.
Promeniti beskonacni pocetak beskraja, ta praznina u tisini tvojih usana,
bljestavo ili cemo s sudbinom, otrcati do izvorista moje ljubavi za tobom,
pa sve one novcice za srecu odgonetnuti, jednostavnim prisustvom naseg vremena
uz prijatnost jutarnje kafe, sto mirisom odvaja nase misli od nasih skrivenih
zelja za nama.
