недеља, 24. децембар 2017.

Miris tuge

Uronuli smo u boju meseceve sonate
gledajuci u te prozirne tragove
svojih stopa, znam, pod stara secanja
smo gurnuli, svu onu ceznju sto se
godinama sakupljala, ali zakljucana
stoji na samim otkucajima srca naseg.

Dahom duge ta misao o tebi se istice,
i u svakoj kapi tvojih reci, sva dela
zaneme sa tvojom prisutnoscu.
Mesec je sam izlio najsjajnije poljupce
za tebe, svaka njegova svetlost nad
tvoje bistre oci kaplju, al to trajanje
je kroz vecnu tamu, prihvatljivo.

Znam da znas, kakve me emocije prelistavaju
i postelju nasu, bojom mirisa nasih tela
podsecaju a celokupni strahovi u moju saku
navracaju.
Samo se jos vetar podseca, kako je biti polomljen
kroz pocetak svetlosti moje duse iznova ostavljen.

Uzimas reci sa usana svojih i slazes na palete
laznih nada, potkovano sretnim momentima, i sav miris
letnji prekrijes bojom jeseni, a vrlo dobro znas
da moje oci nebeske vide tvoje korake sto vise ne idu
do mene.
Voleo bih, isticem neretkim glasom svojim, da si ti
sreca moja, dok sa osecajem gubim svaki trag na brazdama
tvoga tela.

Ne mogu se od bezbrojnih naleta boli srca moga,
povuci u reci svoje i ne smem u ovoj bezivotnoj
tisini, pronaci sebe, taj slatki dah sto dozivam
a uporno tuga pobedjuje dusu sto pazi zbog tebe.
Meseceva rosa u beskrajne tvoje reci, baca isti onaj
kamen sto je moje srce, pod poverenje tvoga bica
i svaku bitku tvoga dodira, zauvek u ambis bacilo.

Govorim ti svako jutro, te nezne niti sto ovo sunce
okupalo ovaj prelepi dan, a izvuci srce i prestati
kucati, dok me ponovo ne dotaknes..

Idem, jer ti ces svojim jakim recima mene dozvati i
sesti, pokrenuti lancano uspomene, uglavnom gledati
u zakasneli trenutak tvojih neizgovorenih dela..

Svake veceri pored mog prozora, svaku noc, posustane
vetar i sto zatekne u mojim secanjima, a ponudi mom
pogledu, plavetnilo nad nebom zablista, neprestano
me podseca na izgubljene bitke mojih zelja za ljubavlju.

Uvek sustignes pred ranim snom, kroz krhotine, i sva ona
brizljivost dodira, nikako slucajno, vec ponosno i
sebicno od svoje talase mene ponovo ubijas,
tim cekanjem gde nada nezno iz mene, lagano istice.

Horizontom pogleda, dve kapi leze i prostranstvom
tvoga tela, ponekad i kad spavas, nastavljam voditi
ljubav sto vecnu vatru u nama, a isto tako na grudima
urezujem svoje slatke usne.
A taj usnuli hod tvoga glasa, izazovno slazes olujne
strasti i razvlacis u ceznjive obrise tisine.

четвртак, 07. децембар 2017.

Posmrtni mars tuge

Radost je nezaustavljiva u toj beskajnoj
dubini tvojih ociju, ono te kroz cvetna polja
doziva i sve one osencane brezuljke tvoga osmeha,
socne, bistrim kapima zada razliju se u aurorine noci.
Docices sretnog zagrljaja dok jos je srce vezano
bojom badema, ni zudnje nece biti toliko preslikane
ko ta oka tvoja dva, sto skrivenim mislima razvlacis
svoje tragove po mojim secanjima.
A svi ovi dani su tuzni, ko svece sto gore istopljenom
samocom i sve ga vise u taj cvor veze, a nitima vremena
odveze i ostaju tuzni trenuci kroz prozirne prozore
vlastite duse.
Gledajuci horizontom kako rasipas jednostavne misli
a niz padinu, pruzaju se koraci tvojih dodira kako
kusaju moje vreme, a verujem da je to tek deo tvoje
jave sto sledim i strpljivo cutim, kako zasladis svet
i setim se onih morskih talasa sto ceznu za tvojim
uzdasima.
Ali tu smo mi, zgusnutim redom sna.
Znam, da u dodiru tvojih susreta, susrecu se sva ona
godisnja doba koja kriju tajnu tvojih strahova,
jer zagrljajem istinskog osmeha i bez reci na moje
zelene oci, odlij preostalo svoje vreme.
Kod otkucaja srca svoga, bas u zadnjoj niti u samom
srcu izvora, moju dusu, za sebe nalij, jer samo u nama
dvoma tu je ta ljubav najveca.
Kazem ti naglas, da me iznutra tvoje bice razume,
a osecam kako prostruje ti vetrovi izmedju tebe i mene,
trenutno daleki.
A noc i dalje vlada tobom, jos odzvanjaju sve
one ceznje sto svojim nemim usnama, promrmljas, dok
pucinom svoga tela razlijes tu vecnu vatru sto urezano
slatko oslikavaju, nepregledne pasnjake tvojih pora.
Sasvim su dosta dve kapi tvojih usana da dotaknu ovaj
moj nemir sto se krije u dubini moje tuge, zato na moje
dlanove nastavi pruzati neznost, nehotice dopustam
mesecini da otkrije tvoje poglede dok svake noci
umirem u dubinama svoje tuge.
Tvoje puste reci kotrljaju se niz dobro utaban put,
poput mora koji nosis u sebi a ispod peska ostaju
nedovrsene reci, tananih osecanja, sto kroz belinu
cedis i na svoje prste slascu se hranis.
Dok jos u ovom vremenu moje bice sanja, potajno sniva,
ceka tvoj dolazak kroz hiljade i hiljade trenutaka,
a zna dok jos traje poslepodnevna svetlost zagrljaja
sunca, pripija se uz mene verni pratilac samotnih
koraka..
U mojim uspomenama treperis, prilazis oprezno dok
sa zvezdanog neba rasuti su poljupci nasih secanja,
kako da osnazim se, da utolim ovu glad, dok jos suste
kapi tvojih ogrlica ukrasen mojim prstima.
Ponekad se zaustavis gde rukama potapas moje prisustvo
a ostaje mesto samo za samocu, siroke su te boje tvojih usana
sto kroz osmehe, iznova naslucujem kako cu umreti svake
naredne noci za tobom..

уторак, 05. децембар 2017.

Prohladna noc i usamljenost

Dahom svoga srca oslikavam dugu svoje samoce,
jos dok ne osencim paletom samotnih boja,
sanjarim dnevnom javom uz talase moje patnje
za tobom, stapam se uz te talase sto vecno zapljuskuju
sva moja godisnja doba sto iscrtah pred sobom.
Misli moje okrenute su tvojim toplim rumenilom,
uzivam i plovim zauvek.

Imas savrsenstvo svih brazdi tvojih polja,
iznosis svoja osecanja i cistis uzdrhtale talase,
osecam taj vapaj sto od moja pleca udaraju,
osecam vreme sto pod bljeskom trenutka nestanu.
Imam tu misao sto drzim u svojim prstima,
pokazujem tebi, beloj golubici, sto od belog goluba
stvorih prelepu devojcicu svoju.

Jos pod sjajnim suncem, kosu sam ti rascesljavao
i bojom tvojih njedara na uzvisena mesta vodio.
A vatra sto tvojom zenstvenoscu bije i tuce,
osecam, da sve ovo sto je moje u njedrima,
ostaje zavet samo tebi.

Izvorista su puna moga zivota, zato iz njih izlazis
vlazna, poput crvene vatre usijavas mojim prostranstvom
i prihvatam vecnost ove patnje, sto bolujem za tobom.
Ljudskim paletnim bojama srece, oslikavas sebe sto
prostranstvo zelenih ravnica nikada nece uspeti
preslikati tvoju boju ociju, nadam se onom vetru
vlastitih prstiju da ti rascupa tvoju bujnu kosu.

Moje prste sada grubost ove zime, greje.
Moj verni pratitelj sakrio se u oblacima sneznim,
da sve poljupce moje potajno krije, znam da se
jasan miris samoce rasirio na moje luke i nad nebom
sto ih ispod duge nosim, osecam da lagano vreme
meni nije.

Trebam te u ovoj noci, zudim, jer me tvoja ljubav
obuzela, i zajedno sa njima cekam obrise tvoje srece,
poredjane svuda u labudovim krilima.

Pokrenucu svaki trenutak uspomena, sescu u podnozju
tvojih reci, pogledati na sat tvoga vremena i lagano
zakotrljati tvoje osmehe i onaj dim od cigarete sto tvoje lice
kriju.
A krenuce samo srce da broji dane, onih samotnih zivljenja
a zacuteti i krenuti onom polozaju usamljenosti,
sto ga ceka.
Vreme ce izabrati u prohladnoj noci, da u njoj osetis
kako moja sudba tece, kakva je smirenost mesecine dok
pahulje bele oslikavaju moje reci za tebe.

Sve svoje reci sam ispisao za tebe, a misli moje jos
i dalje cute, svaku notu otpeva moja dusa i zato s
poljupcima pridji ko ovo jutro sto ce doci.
Neizbezno, a samo, jer sutonu se nada sto preliva
beskrajno i trajno, i zato dodji na sva moja polja
tu izrasta moja dusa, kojeg tako volis.

Pronasao sam usce gde bujas kao zena i cekam
u centru tog toka i na vrhovima sapucem tvoj dolazak,
i milujem oblake tvojih pogleda.
A voleo bi te videti, dok se uspinjes mojim telom,
dok medju grudima tvoj pogled zatreperi,a znam i osecam,
razloge svih tvojih cutnji i ceznje.
Osecam, kako premestas svaki otkucaj bedara i sazrevas
u obilnoj vatri, svojih strasti.

Sasvim nezno prilazis milovanjem, taj odsjaj zvezda se
vidi u tom trenutku, da vlaznim butinama odskrines
strasti ceznje, te me u svom zanosu zasladis iscekivanju.
Prostrani su putevi tvoje zenstvenosti, sustizem tom
dolinom puti i u njima oslikavam radosti moje sretne
epohe.

A kad se umiru moji dani, tada samotna tisina zakuca
na moja vrata, jer zna, da ti nisi kraj mene, vec ova
preumorna poslednja nada iscekuje konstantno tebe.
Kad je ova tisina razlomi na dva dela,
iscedi ovu ljubav sto cuvam samo za tebe.

Zna se mesec razbuditi u tvojoj krosnji nabujale kose
i zaborav mu pruzi nemirne korake, dok cutljivo koraca
po tvojoj vlasi, ti, plamtis uz privijene strasti.

петак, 01. децембар 2017.

Tajna saputanja

Otkricu ti tajnu, sto sapatom po tvojoj dusi
hodam, i kakvo je okrilje srca moga neba.
Secas li se mirisnih suma, sirinom svojih dlanova
prodjoh i u svaku usku uvalu zadjoh.
Zato nastojim da kroz krosnju boja, docaram ti
ove hladne noci sto vape za dodirom neznog vetra
i jacinom svoje volje, zude za tvojom gipkoscu,
a mekani su dodiri sto vecito kroz molitve mene
dozivas.
Dok ti ovo pisem, tebi, zeno, tvojim mirnim dlanovima
na sve cetiri strane godisnjih doba, al bezbrojne
su zvezde sto ovoj noci tinjaju i pripijenih grudi
osecam slatke otkucaje.
Sunce ce se uvek probijati do tvojih slatkih odmaralista
i kad krenu paunovi, raznih boja sto tvojim culima
krase.
Krenucu uzduz neba i sjediniti se uz tvoje molitve
sto me i ove noci zoves, ne plasi se moje sene
ni ovog doba sto dolazi, to je samo otkucaj vremena
sto za mnom drhti na mesecini.
Otmenost ti je jaca strana jer se izlijes u ova zimska
jutra i taj prsten sto sklizne preko tvoga pupka,
saputanjem te vodim do svojih obala, tu gde zivis
u sva moja rajska budjenja.
Zadovoljstvo je kusati tvoje prste dok sunce razgoliceno
sjuri se niz brezuljke tvojih grudi, jer osecam kako
se izlijes u nadahnutom vetru i zanosno zivim u tvojim
ocima.
Osecam zrelost, tebe kao zenu, i neprestano bujam
u tvojim otkucajima, jer me tvoja ljubav za sebe veze,
nastojim i nastojacu, dok sapucem tvojoj dusi,
tiha poput rose kroz tvoju dusu prodjem.

недеља, 19. новембар 2017.

Park tvojih ceznji

U vrtu tvoga milovanja,
probudjeni smo u tisini nasih dodira,
tu kraj mesecine i sunca.

Na drugoj obali,
vlaznoscu te oblacim iznad nasih pogleda,
sazreva miris nasih usana.

Nezno saptas mi cvrkut pozlacenog suncokreta.
Moje ruke plamte,
uzarenim tvojim telom,
plod si moga vrenja i kroz uzdahe moga vetra,
pre obucenog sunca,
navlacim pesmu za te.

Stanimo pod krisku neba,
dok te vlaznoscu jezika razvucem u sva moja
praskozorja.
Ispod ledenog brega, uvala se razvuce,
dok jos sa tvoje kose, miris dunje se izvuce,
a bagrenje mirno drema,
te u dubinu zenica tvoja dusa mene sneva.

Pocastili smo sebe sa nagim telom,
otkako je prosla letnja zega sto nebom mori,
koliko sam te zedan osta, da u cutnji tebe gledam.

понедељак, 13. новембар 2017.

Nemir

Ljubim vlazno na uvce tvojih cula
dok tihim prstima posecujem dvorane
tvojih otkucaja.
Prelazim kaziprstom preko tvojih brazda
usana, nezno, sasvim tiho podvucem palcem
preko tvoje vlazne brade, lagano razvucem
pogled tvoj niz padinu, nasih uzdaha.
Dok tvoje usne ostase neme, oseca se uzvik
boja, sto krenuse po zidinama naseg srca
da raspricaju pricu naseg hodanja.

Nad vrtom tvojih prelepih strasti koje podamnom
rasiris i poput skrivenih pogleda slezes,
sve one nabrekle obrise smisljam kako cu odgonetnuti
tvoje stidljive skrivene osmehe.
Umivam se tvojim lepim telom, i klizeci u zubor
tvojih latica.
Slazem da ovaj tok vremena sto sledi, da mogu bez tebe,
nadam se melodiji uzdaha, sto ide ka mome vremenu.
Evo sta se trenutno dogadja.
Sijas u mojim dlanovima, ko samo sunce sto je umelo
umivati tvoje drazesno lice, a kad naslonis se
svojim tankim prstima niz moje oci poteknu suze.
Vidi se bliskost medju nasim prstima, prelama tu
svetlost sto zagonetnom rekom medju tvoje grudi tece.
Dodji, miluj moje telo s mirisom svoje kose,
sasvim lagano sidji na nasu postelju od mirisa tvojih
vlaznih prstiju, zavodljivo poput zene, razvuci svoje
zagrljaje, pa otvori ruke, razvuci me kroz crvenilo
tvojih usana i razbudimo svaki osecaj koji drema.

Znam, da mi neces doci i kroz ove zimske noci
teturaju se dnevna svetla koja me iz pakla teraju.
U dusi mi je lom jos veci, na svakom otkucaju leze
cemerna vremena, nadam se tvom dolasku i onom vremenu
koji nikad nece doci.
U svakoj noci, nemir dodje u moje srce i nad purpurnom
rekom samoce otrgne se kontroli, a uzitak lepote
koji u meni donosis, sve mi moja tuga raznese i
na moje oci ostade kisa da lije.
A ja cu mudroscu svojih vrlina da kujem reci
i sve vise vezivati tvoje zelje, sto pod znacima
neba oslikavaju jedinstvene sapate tvojih kretnji.

Probudili smo se u promukloj tisini nasih prstiju,
iako je priobalno podrucje tvoga milovanja iscezlo,
svakim tonom koraka, nezno zagazim u zvezdanu svilu
i sa pregrst poljubaca nadovezem ka tvojoj dusi.
Samo naslucuje se pticiji pjev, pozudno i saliveno,
sva ta mirisna raskrsca, otpijam sa tobom zuborne
strasti zagrljaja.
Da, to je taj nemir sto moju dusu lomi, rasparah
niti vremena, lagano prstima skidam veo sa svojih
pogleda i sav ogrtac tvojih udisaja prebiram,
kroz celu vecnost brisem besmrtnost tvojih dodira.
Prodirem dubinom tvoje mesecine.
Nestajem u prelepim gajevima tvojih bokova,
gde u svetlu tvoje nage zenstvenosti,
neprekidno treperim na vrhu tvojih usnulih usana
i iznova se sretan budim, jer sa nadom ocekujem
tvoj povratak sto ovaj nemir u mojoj prisutnosti
nastanjuje se.

понедељак, 23. октобар 2017.

Okean samoce

Nekad se probudim pre sunca, sto ume zevati po nebu
nasih htenja.
Pokusavam odgurnuti tu patnju sto u mojim snovima
seta, al kuda, ne znam.
Hladni su moji dlanovi, a sunce vesto skriva ples
na mojim prstima, zevajuci i razmisljajuci,
kud si voljena moja, ovoga jutra odskitala.
Jos me bole ta predvecerja, gde ocito mraz sprema svoj
veciti dolazak, hladnije vreme nadolazi a sunce se
jos neda.
Nadam se tvojoj senci u onim kasnim uspomenama
sto savladaju svaki uzdah mojih usana.
I dalje drhtim u senci usamljenog labuda,
tu je taj vetar sto samara, ostavljajuci perije
rastopljenih strasti.
Dopusti mojim culima da vode preko tvoga tela,
jer u suncu ima podosta pogleda nasih,
a ni mesto ne manjka, jel te oci moje ljubavlju
greje, a dusa pati jer nema tebe da je ugrejes.
Dok sam jos zaplivao u tvojim snovima a neznom
idilom talasa u tvoje narucje, obasipao mekim
usnama i svakom zvezdom iscrtavao pute tvojim
necujnim prstima, a tek uzdasi nasi u melodiji
leptira zastace pod obrisom njihovog najlepseg sjaja.
A dusa tiho jeca pod vatrama tvojih zagrljaja
zapovedali smo neznoscu da otopi sante samoce,
koje su nasukane na moje obale, ali gusi moje srce,
svaki uzdah sto si blize, a slutim pejzaze vlaznih talasa.
Bojim se ove studeni sto donosi tugu mojoj dusi,
znam a vrlo dobro osecam paucinu samotnih niti
sto vezu moje stope, al kad se setim da umes naliti
strasti ka meni, tad je sve zamrznuto na tankom ledu
moga vremena.
Pisem ti ove reci sto skriveno u boci vremena stoji
niz lice mi kanu suza mala sto vremenom se sakuplja
da niz okean tuge ode, plasim se pucine kojoj stremi
tih vetrova sto lome, tog doba sto ce laganim talasima
opet naici i na strmo kamenje razbiti moju dusu,
sto ce opet patiti kad te nema.
Al taj talas sto se moje bice s tugom bori,
vecita bitka nad horizontom bez pobednika,
a sami isti borci, bore se za nove talase i
sve te muke sto naidju pod moje zagrljaje
moja nada umire, razapeto stoji ko sam bajrak,
trenutne pobede
.